ТУЂИНА

Тешко је када човјек свој праг напусти

Када се буди у свијету бијелом

Кроз очи му срце проплаче –

Осјети да ту се никада не мере удомити!

Среће странце, среће туђе небо

Језик страни, стране рзговоре...

Са лица чита им гримасе –

Ниђе родне да зачује гласе

Роб на слободи у том новом дому

Сам, к'о да је на самоћу клету осуђен

Међ' четири зида, бијела, пуста –

С' киме да прозбори, а ријечи пуна уста!

Не зна да л' од муке да плаче ил' пјева

Да запјева колико га грло носи

Да га неко његов чује и да му се јави

Рођени, и ја сам вође, н'јесмо сами!

Крајини својој отуд' се враћа

Ђедовину мишљу обилази

Браћу и сестре грли –

За мртве и живе свијећу пали

Туђина и самоћа, клете су ствари

Да се ни душманину црном не пожели

А ђе човјеку, што није ни својом вољом дош'о –

Што селу свом' радо, са осмијехом би нама' пош'о!