НОЋ НЕПРОСПАВАНА

Ноћ...
Њема и глува...
Један је сат послије пола ноћи. 
Сигурно сви спавају, а ја...
...ја као дежурам крај запаљене цигаре и кроз ноћ летим на крилима маште, само мени знане.
Као да тражим нешто, а то нешто знам да није ође.
Далеко је... Далеко је ове ноћи.
Сам сједим и бројим минуте, слушам звуке вјетра кроз отворени прозор, који ме враћа на мој пропланак, на моје брдо, на огњиште моје...
Вјетра који упорна куца на моје прозоре.
Сви спавају...

Док шетам кроз ово, што се, к'о зове дом, размишљам о теби, о потоку што тече више куће, о мом воћару, о топломе моме огњишту, о ...
О теби, размишљам Крајино моја...
Ех, да ја људима знати, колико се тога зажелим, можда би ме и разумјели...
Можда би разумијели што Крајишник толико своју Крајину воли...
Обузима ме некаква чудна туга, за коју веле, да се носталгија зове...
Носталгија или не, та туга ме обузима... и тада зажелим да сам у селу свом, на огњишту свом, ђе се миле успомене налазе...
Успомене, које ни'ко из моје душе ишчупати не мере...

Нијесам ни знао шта имам, док нијесам дош'о ође, у ову земљу страну, земљу незнану, земљу која се саде, к'о моја зове...
Не, то моја земља никада бити неће, преварили су се, сви су преварили, који тврде, да сам саде тај дио земље ђе се налазим, да сам њен... Никада ја то моћи бити нећу, цијеним је и поштујем, примила ме, све ми дала, и хвала јој на томе...
Да ли је то тако, питам себе, а минуте полако пролазе, минут к'о сат траје, а сат к'о дан,а дан к'о ...
Питам се и размишљам, да је та земља к'о и остале земље, што поступиле што су, да ли би ја саде ође био...
Био би, на своме огњишту... Изјутра благо напојио, кавицу попио, уз ракијицу са комшијом наздравио и за здравље упитао, мојом се ђедовином шетао, крсну славу на своме огњишту славио, био би...

Преварили су се, јер незнају колика је моја љубав према Крајини, према томе српскоме народу оталена, према коријенима, ојкачи мојој, ђе је ниђе на свијету овоме нема,...
Знају ли они уопште, кол'ка је у овоме трену, велика моја љубав према селу моме, родноме завичају,...
Према Крајини мојој...

Саде сам тужан, можда ћу и ијопе' бити, незнам, али и то ће проћи, па ћу и ја својој кући, огњишту своме...
А ја, а ја само тако желим да станем, да крочим ногом на огњиште своје, па да пуним плућима уда'нем, зрак, који сам и први пут удис'о каде сам на овај свијет дош'о, пропланак на којем сам ко дијете про'од'о, брдо са којега погледом прошараш...
...од Грмеча до Козаре,...
Само, само би силно желио, да стегнем у загрљај, Крајину своју.

Погледом полако прођем, до зиднога сата, који полако откуцава вријеме, гледам, а оно већ пола три изјутра,...
Па кад прије, помислим у себи, и гасим к'о зна коју цигару по реду...
И полако оде да легнем, у море МИРА и немира, сна и јаве...
...у луку мојих снова...