НЕЂЕЉА

Неђеља, дан лијеп, к'о у прољеће... Обасјан сунчевим зрацима, који су се кроз густе наборе завјеса на прозорима пробијали к'о небеске нити кроз ово натмурено германско небо. Замијењен је завичај, ево већ дванаеста година како праг прелази...                                         
Дан за одмор, како је од давнина ријеч Господа записана. Породица на окупу.                             Мајка је у кухињи завршавала воћни колач, а отац је сједио на фотељи задубљен у једну од својих књига. А, у сред собе, мало дијете које је тек пошло у школу прије неког времена, лежало је опуштено на каучу и шарало на папиру разна имена. Било је опуштено, тако је бар личило, док су му се у глави врзмала питања и питања...

''Тајо! А што се ти другачије зовеш од Јоханиног тате? Он се зове Арнолд.''                       
''Што си ти тако велики и широк, а све тате од мојих пријатеља у школи мањи су од тебе?         ''Што наше презиме завршава другачије од њихових? Једино се код нашије' кумова овђе презиме исто завршава к'о код нас... Ми и Дмитровићи, сви други су Ван Бек или Јансен.''         ''Како то да се ми другачије крстимо од њих? Ми се са три прста прекрстимо на лијево, а они са испруженим дланом на десно.''                                                                                       
''Што ти тајо, пишеш увијек оним другачијим словима када пишеш на нашем језику? И мама тако пише! Скоро све наше књиге у кући су написане таквим словима.''                   
''Ишли смо са школом у ону велику градску цркву, а она је скроз другачија од наше цркве... Хладна! Нема тако лијепих слика к'о кад наше цркве. 
Сјећаш се тата, кад си ме водио у наше село, тамо на планини... Како је наша црква лијепа! Мала, бијела, на пропланку, а иза ње густа шума. Кад смо тамо, увијек идемо до цркве. 
А унутра пуно лијепих слика анђела и разних људи... 
Сјећаш ли се тајо? Ја више ништа не разумијем!''

Гледао је отац своју малу 'ћеру која га је обасипала са хиљаду питања... Гледао је своје мало злато како већ са непуних седам годиница види разлике између ''нас'' и ''њих''... 
Слушао како се чедо његово бори са самим собом да буде оно што није... 
Да буде к'о њени другари из школе... Знао је да ће тај дан да дође... Ево га! Ту је! Стигао је!

''Дођ' дер пиле татино, да теби твој тајо понешто објасни!'', зачуо се громки глас, који је одавао нашег човјека, горштака.                                                                                                 
''Ђе да почнем...'', рекао је више за себе. ''Ми се 'ћери, зовемо другачије од твојих пријатеља зато што су они Холанђани, а ми смо Срби. 
Никада наша имена нијесу била иста к'о њихова. Ми имамо наша стара српска имена, а они, њихова, холандска...''         
''А то, дијете моје драго што сам ја шири, крупнији и већи, ја зато што сам ја - што смо ми из оније' српских крајева ђе 'но живе планинци, брђани наши, горштаци. А, тамо смо сви, тако некако, природно, зеру јачи. Так'а нам клима, поднебље... Крајина је то!'' 
''Код нас Срба већина нашије' презимена завршава на -ић, к'о што ти 'но рече, к'о код нас и код кумова, али има и презимена која су настала од надимака...                             
Да, да! О томе ћу ти причати неки други пут.                                                                        
Ништа то није чудно, пиле тајино, што се ми другачије зовемо од твојих пријатеља.   
Ми смо овђе дошли, у њихову земљу, а они су нас примили. А знадеш и сама, да доле код нас, сви имамо иста имена, је л' де? Па да, јер оно је наша земља, наша ђедовина...''                                                                                 
''А шта је то ђедовина?'', питала га је кћер.
''То је све наше! И презиме, и поријекло, и обичаји, и традиција. Знадем ја да ти то још добро не разумијеш, али кад још зеру порастеш, објасниће теби то твој тајо. Битно је да само знаш да смо то ми! Ко смо и шта смо!''
''А, то што се ми другачије крстимо од твојих другара је зато што смо ми православни хришћани, а твоји другари су римокатолици и протестанти. Каде будеш била мало старија, све ћу ја теби лијепо објаснити. Битно је да знадеш да смо ми Срби, један од народа који су другачији од Холанђана. Они имају своју вјеру и културу, а ми Срби своју. 

''А је л' има још народа који су к'о ми, православни?'', упита га 'ћера.
''Има, има, како да нема; поред Срба, туј су још и наша браћа Руси, па Грци, Бугари, Румуни...'', одговори отац.
''Оне слике што виђаш у нашијем црквама, то су ти иконе. Оне представљају наше свеце. Сјећаш ли се, у нашој малој цркви, у Крајини, оне велике лијепе иконе са десне стране кад приђеш иконостасу?'', упита отац своју миљеницу.
''Сјећам се тата, увијек јој приђеш да је пољубиш. То је Свети Ђурађ, причао си ми, то је наша Крсна слава''.
''Е, те лијепе слике што ти кажеш, то су ти значи иконе. И њих ћемо увијек виђети код нас Срба и православније' хришћана.'', објасни јој отац.

''Је л' ти саде зеру јасније, пиле тајино?''
''Јесте, тајо! А, 'оћемо ли ми ићи у наш завичај, код ђеда и код баке. Ја сам се баш ужелила и ђеда и баке, и чике и стрине. Једва чекам да видим браћу. И, они су саде сигурно порасли, и мали Лука, тако да се и с' њиме могу играти'', рече усхићено.
''Наравно, злато моје мало'', рече отац и чврсто загрли своју малу 'ћер, док му је широки осмијех прекривао лице...

Ништа му више није могло покварити угођај ове свете неђеље...
''Ево, и колач је готов. Ђе сте вас двоје мени?'', јави се мајка из кухиње, носећи колач да се засладе... И њено је лице било сретно, гледајући своја два најдража бића...