СУДБИНА

Једна мала са Грмеча, ој

Има очи кестењасте, јој јој јој

Док јој вјетар гнијезди се у коси

Ја је гледам – она се поноси

Душу моју радост обузима

Допашће се, знам и мојима

Грмечлијко, ти ћеш моја бити –

Презиме ми кроз живот носити

Крајишка мати и њу је родила

Судбина је младу к' мени водила

Диво честитога рода –

Крајишког, милог ми народа

Пред олтар у јесен ћемо стати

Читаво село на вјенчање звати

Нек' се ори пјесма прек' Козаре горе –

Судбина нас спаја, к'о обала море