У ПЛАНИНИ

Не тако давно, живио је човјек у свој љепоти природе и дијелио с' њом сво добро и зло. Био је то старина, са већ пређених седамдесетак зима. У прољеће, разиграност живота разиграла би и њега...
У зими, све хладноће које она са собом носи и њега би понијела...

И тако, једне зиме, негдје са првим сумраком, некакав нелагодан осјећај обузимао је његово тијело... На моменте прострујала би таква језа низ његова леђа, као да му неко чашу хладне воде низ леђа проспе.
''Није ме 'вакав осјећај прожимао, Бога ми, има већ одавно...'', размишљао је старина на глас. ''Овај снијег, не мисли да стане. Пада ли га пада, к'о да га Свевишњи из рукава сипа...''

Посједио је још мало крај огњишта, додао још које дрво и распламтао пламен који је нагло читаву просторију обасјао. Погледа човјек око себе и угледа тамбурицу окачену на клин, како виси покрај иконе његове Крсне славе.
''Е, нијесам те одавно свира'...'', рече и устаде.
Узео је тамбурицу у руке и вратио се да сједне крај ватре. Таман кад су се прве ноте спајале са пуцкетањем ватре у насвакдаишњу игру која је парала тишину планине и његове кућице у њој, учини му се да је зачуо страшну вриску из шуме која се наслања на његов иметак.
Одложио је тамбурицу, огрнуо кожун, ставио кићанку на главу и изашао пред кућу. Осим густог снијега који је и даље немилосрдно падао, као да је ријешио да га затрпа заједно са планином - ништа није чуо.

''Падај, падај, враг те под своје узео... К'о да никад ниси пада'...'', мрмљао је старина себи у браду. Још је мало гледао у даљину, не би ли опет чуо какав звук из шуме. Опет га је она језа тијелом прошла. ''Нешто ми вечерас не да мира, шта ли је?'', питао се човјек.

Таман што је опет сјео крај ватре да се огрије, опет се зачу врисак, али овај пут, поред вриска, зачу се и рика звијери.
''Знадем да нијесам излудио!'', повика старина. ''Мора да су неког јаду вукови напали! Ђе ће крајишким шумама усред зиме да путује, а нарочито кад су зиме јаке к'о ова сада.'', прођоше му црне мисли кроз главу. Не без разлога, пошто је врло добро познавао, и Крајину, и њене планине. Скиде пушку што је висила на зиду више огњишта и изађе у мрак.

Што је дубље улазио у шуму, тим је бука била све јача. Кад се приближио довољно близу, имао је шта и да види. Два човјека стоје наслоњени уз стијену, један са некаквим штапом, а други са, како му се учини, крвавом ногом. Насупрот њих кидисали су три вука, очигледни у војој намјери.
Нациљо је пушком и повукао обарач. Један вук је пао погођен, остала два видјевши да је враг дошао по своје, подвише репове и дадоше се у мрак.

''Ооо, људи, как'а је вас мука у шуму 'оћера у ово доба...'', подвикну старина прилазећи им, не очекивавши одговора. Када им је пришао, имао је шта и да види. Уплашени момчићи, не старији од двадесетак зима, гледали су у њега, као у Бога.
''Не трошите саде ријечи, него... Ти, јеси л' добар, пошто видим да ти је друг подобро повријеђен, да га пренесемо доље до моје куће, није далеко одавлена.'' ''Јесам, јесам! Хоћу, хоћу!'', одговорио је младић у даху.

Подигоше повријеђеног младог човјека, и након добрих пола сата хода, стигоше до куће овог храброг и необичног старине.

(наставиће се)