У ПЛАНИНИ (IV)
''Шта је Срби?!'', циктао је глас усташког офцира.
''Какво је то окупљање, зар нисте чули наредбу усташког стожера, да се забрањују сви скупови Срба, а нарочито ови ваши шизматички . Нема мисе! Нема проклетог кривославља! Нема!'', галамио је усташки официр.
''Млади господине, немојте се љутити на народ.'', пробао је поп Стојан да омекша усташу.
''Сваке свете неђеље народ се окупља у својој цркви, да се Богу милом помолимо, свијеће запалимо, што за здравље, што за покојнике наше, так'и је ред и обичај, већ вијековима. Ништа ови дибри људи нису згријешили што су у божију кућу дошли.''
''Види! Види! Мени се нашао брадоња да слово држи о Богу и обичајима!'', рече усташа и цинично се насмија, а за њим и остале усташе. ''А, то, да ли су погријешили или нису, о томе ја, сатник Анте Димић одлучујем, а не ти попе ушљиви!'', загалами усташа.
Одједном, насмија се усташа и рече: ''А, ниси попе погријешио, ниси! Лијепо од тебе што овај добри народ сакупи, тако да не морамо ми ићи по планини да их посјећујемо''.
''Сада ћемо да постројимо народ у два реда. Мушкарце, на лијеву страну, а жене и дјецу на десну страну. Хајде, хајде, немамо ми много времена, пуно посла пред нама има!''
Гледао је народ у свога попу Стојана, шта да раде.
''Ајмо људи, да се постројимо како је река' млади господин!'', рече поп Стојан и стаде на лијеву страну. За њим стаде и сеоски кнез, а кренуше и остали мушкарци. Зачу се плач покојег малог дијетета и ућуткивања од стране мајки.
Кад су након неких десетак минута народ пресложио, свако на своју страну, одведоше усташе жене и дјецу у унутрашњост цркве. Закључаше их и поставише неколико стражара крај улазних врата.
''Ди ми је онај поп?'', упита усташки официр.
''А, ту си ми. Приђи, приђи... Пошто си сам казао да ви шизматици палите свијеће за своје покојнике, шта кажеш на то да ми запалимо једну велику свијећу, тако да сви ваши проклети покојници виде да им поздраве шаљете и да мислите на њих, а?''
Неколико усташа који су стајали ту у ублизини гласно се почеше смијати, а погледи им се застаклише, а очи зацрвењеше као у звијери која се спрема да нападне свој плијен.
''Мурате, Томиславе, сакупите пар храбрих хрватских бојовника и припалите неколико бакљи!'', дрекну усташа, а двојица прозваних одабраше још неколико усташа и дадоше се на посао.
''Шта... Шта смијерате то?'', упита сироти поп Стојан, видјећи и сам да ће некаква гадна невоља да их западне.
-------- ------------- ----------
Кроз главу су ми само прошле вијести које сам прије доласка усташа примио, да све виђеније Србе одводе, и да им се сваки траг губи.
''Пријатељу, да ми савладамо пар овије' црнокошуљаша, отмемо коју пушку и да пустимо жене и ђецу из цркве. Ови има свију да нас побију к'о керове...'', зачу глас поред себе. Погледам крајичком ока око себе и видим да људи прећутно одабравају план овог кошчатог брке што стоји крај мене.
---------- ------------ -----------
На постављено питање попа Стојана, усташки официр извади нож и наочиглед свију нас, приђе му с'леђа и прикла га као да није човјек, него лутка. Сироти поп Стојан крикну, а ми сви као по договору, навалисмо сваки на најближег усташу који се код кога затекао.
''Пуцај, пуцај!'', чуло се наређење оног усташког официра.
''Поби гамад!''
''Напријед браћо! Удри злотворе!'', галамио је брко што је крај мене стајао.
Збуњене усташе нису вјеровале шта их је у моменту снашло, и након десетак мртвих, одлучише да се повлаче.
Падали су наши рођаци, комшије, браћа... Али падали су и њихови... Сиктао је од бијеса усташки официр, да ћемо ми још свог Бога видјети, само да му падне шака, псовајући нам мајку српску и Бога шизматичкога...
Онај кошчати брко нанишани и погоди усташког официра посред груди, који паде у прашину, пар пута се још помјери и остаде непокретан да лежи.
''Е, нећеш гаде људски побјећи, незвао се ја Лука Вуковић!'', проциједи кроз збе и спусти пушку...
(наставиће се)
''Шта је Срби?!'', циктао је глас усташког офцира.
''Какво је то окупљање, зар нисте чули наредбу усташког стожера, да се забрањују сви скупови Срба, а нарочито ови ваши шизматички . Нема мисе! Нема проклетог кривославља! Нема!'', галамио је усташки официр.
''Млади господине, немојте се љутити на народ.'', пробао је поп Стојан да омекша усташу.
''Сваке свете неђеље народ се окупља у својој цркви, да се Богу милом помолимо, свијеће запалимо, што за здравље, што за покојнике наше, так'и је ред и обичај, већ вијековима. Ништа ови дибри људи нису згријешили што су у божију кућу дошли.''
''Види! Види! Мени се нашао брадоња да слово држи о Богу и обичајима!'', рече усташа и цинично се насмија, а за њим и остале усташе. ''А, то, да ли су погријешили или нису, о томе ја, сатник Анте Димић одлучујем, а не ти попе ушљиви!'', загалами усташа.
Одједном, насмија се усташа и рече: ''А, ниси попе погријешио, ниси! Лијепо од тебе што овај добри народ сакупи, тако да не морамо ми ићи по планини да их посјећујемо''.
''Сада ћемо да постројимо народ у два реда. Мушкарце, на лијеву страну, а жене и дјецу на десну страну. Хајде, хајде, немамо ми много времена, пуно посла пред нама има!''
Гледао је народ у свога попу Стојана, шта да раде.
''Ајмо људи, да се постројимо како је река' млади господин!'', рече поп Стојан и стаде на лијеву страну. За њим стаде и сеоски кнез, а кренуше и остали мушкарци. Зачу се плач покојег малог дијетета и ућуткивања од стране мајки.
Кад су након неких десетак минута народ пресложио, свако на своју страну, одведоше усташе жене и дјецу у унутрашњост цркве. Закључаше их и поставише неколико стражара крај улазних врата.
''Ди ми је онај поп?'', упита усташки официр.
''А, ту си ми. Приђи, приђи... Пошто си сам казао да ви шизматици палите свијеће за своје покојнике, шта кажеш на то да ми запалимо једну велику свијећу, тако да сви ваши проклети покојници виде да им поздраве шаљете и да мислите на њих, а?''
Неколико усташа који су стајали ту у ублизини гласно се почеше смијати, а погледи им се застаклише, а очи зацрвењеше као у звијери која се спрема да нападне свој плијен.
''Мурате, Томиславе, сакупите пар храбрих хрватских бојовника и припалите неколико бакљи!'', дрекну усташа, а двојица прозваних одабраше још неколико усташа и дадоше се на посао.
''Шта... Шта смијерате то?'', упита сироти поп Стојан, видјећи и сам да ће некаква гадна невоља да их западне.
-------- ------------- ----------
Кроз главу су ми само прошле вијести које сам прије доласка усташа примио, да све виђеније Србе одводе, и да им се сваки траг губи.
''Пријатељу, да ми савладамо пар овије' црнокошуљаша, отмемо коју пушку и да пустимо жене и ђецу из цркве. Ови има свију да нас побију к'о керове...'', зачу глас поред себе. Погледам крајичком ока око себе и видим да људи прећутно одабравају план овог кошчатог брке што стоји крај мене.
---------- ------------ -----------
На постављено питање попа Стојана, усташки официр извади нож и наочиглед свију нас, приђе му с'леђа и прикла га као да није човјек, него лутка. Сироти поп Стојан крикну, а ми сви као по договору, навалисмо сваки на најближег усташу који се код кога затекао.
''Пуцај, пуцај!'', чуло се наређење оног усташког официра.
''Поби гамад!''
''Напријед браћо! Удри злотворе!'', галамио је брко што је крај мене стајао.
Збуњене усташе нису вјеровале шта их је у моменту снашло, и након десетак мртвих, одлучише да се повлаче.
Падали су наши рођаци, комшије, браћа... Али падали су и њихови... Сиктао је од бијеса усташки официр, да ћемо ми још свог Бога видјети, само да му падне шака, псовајући нам мајку српску и Бога шизматичкога...
Онај кошчати брко нанишани и погоди усташког официра посред груди, који паде у прашину, пар пута се још помјери и остаде непокретан да лежи.
''Е, нећеш гаде људски побјећи, незвао се ја Лука Вуковић!'', проциједи кроз збе и спусти пушку...
(наставиће се)
Нема коментара:
Постави коментар