DOBRNJI SELU

Pričaću vam priču o jednome malome selu

Na Manjači, poznatoj srpskoj planini

Poznatog na daleko po ljudima i krajiškom prelu

A, danas, osta samo ime u uspomeni

Toga dičnoga sela, danas nema više

Poligon vojni, na srpskoj zemlji napraviše

Narod krajiški, po ravnome Sremu raseliše

Dušu velikog sela, zlotvori kleti uništiše

Nekada bilo, na dvanaestom kilometru od Banja Luke

Na obodu, prostrane manjačke visoravni

Okruženo, gustom šumom zelen' vitih jela

Dobrnja je bilo ime, toga poznatoga krajiškoga sela

Odseliše Grabići, Vukmiri, Mirnići, Antonići, Bojanići

Za njima i Kekići, Divljaci, Vranješi, Trnići, Petkovići

Odoše i Draganovići, Moconje, a, i mnogi drugi

Sa Manjače odseliše, pod Fruškom gorom se naseliše

Srem ravni, oranica plodna, u svoje ih je krilo primila

Srpsku braću napaćenu, dušom svojom ruke raširila

I danas se, mitrovačkim krajem, ojkača drevna čuje

Divošem, Manđelosom, Čalmom, Laćarkom, Ležimirom odjekuje