понедељак, 8. јун 2015.

У СУСРЕТ ЂУРЂЕВДАНУ
Прољеће је, свуда има цвијећа
А због једног дана - срећа је још већа
Стиже нам роде мој - Ђурђевдан
Од одласка из Лике слави се тај дан
Звоне звона са цркве старе
Док се Светом Георгију поји
Народа се драгог доста окупи
Тако је кад славе Крајишници моји
Буде свега на Богом даној трпези
Зеру се и попије, а зеру и замези
Браћа крену пјесму од искона
Срце моје - пуно драгих успомена
Огласи се и ђедов пиштољ стари
К'о да он са нами сједи и капу криви
Душа ми је сретна - уједно и сузу лије
Много драгих људи више живо није
Гледам икону, од предака завјештану
Док је воштаница жута обасјава
Покољења има, милом Богу хвала
Неће се угасити наша Крсна слава
А ОЈ ЛИКО
А ој Лико, земљо мога ђеда
Шумо густа и камену сиви
На те једно плаво око гледа
Долазићемо ти док смо живи
А ој Лико, земљо поносита
Ђе тамбурице одјекују жице
Златним класјем жита валовита
Кршни момци, лијепе дјевојчице
А ој Лико, ђедовино наша стара
Ту су коријени мо'га племена
Отуд је и чувена Долинића Мара
Из не тако далеких времена
А ој Лико, пјесмо моја тврда
Покрај Сане огњиште сам свио
Љепоте Бунића и Дебелог брда
Уз жубор наше Уне ја сам се родио
А ој Лико, наша крајишка дико
Долинића твојих има данас свуда
Широм Крајине, равне Славоније
Све до Београда и Војводине
КРАЈИШКИМ ПУТЕВИМА
Ој Сано, моја бистра родна ријеко
Да л' ми те сунце обасјава мило
Тако би радо прешао преко
Ој, почуј ти грмечка лијепа вило
Да обиђем завичај твојих ђедова
До Санског Моста - Није доста
Нек' ме поведе пјесма ова
И бијела цеста до Петровца мјеста
Да обиђемо све грмечке висове
Оштрељ, Дрвар, Дринић, Мартин-Брод
А након тога и зелене унске низове
Цијела је Крајина мој небески свод
Новим Градом загрљени да шетамо
Мило моје, најљепша је Света Неђеља
Излазак сунца с' Козаре да гледамо
Док идемо Сводни преко Средеља
Кућо моја, нећеш ти мени бити пуста
Чуће се ускоро дјечији смијех и граја
Чува ми те средељска шума густа
Запјеваћу баја - Нема раја без родног краја

среда, 18. март 2015.

У ПЛАНИНИ (IV)

''Шта је Срби?!'', циктао је глас усташког офцира.
''Какво је то окупљање, зар нисте чули наредбу усташког стожера, да се забрањују сви скупови Срба, а нарочито ови ваши шизматички . Нема мисе! Нема проклетог кривославља! Нема!'', галамио је усташки официр.
''Млади господине, немојте се љутити на народ.'', пробао је поп Стојан да омекша усташу. 
''Сваке свете неђеље народ се окупља у својој цркви, да се Богу милом помолимо, свијеће запалимо, што за здравље, што за покојнике наше, так'и је ред и обичај, већ вијековима. Ништа ови дибри људи нису згријешили што су у божију кућу дошли.''

''Види! Види! Мени се нашао брадоња да слово држи о Богу и обичајима!'', рече усташа и цинично се насмија, а за њим и остале усташе. ''А, то, да ли су погријешили или нису, о томе ја, сатник Анте Димић одлучујем, а не ти попе ушљиви!'', загалами усташа.
Одједном, насмија се усташа и рече: ''А, ниси попе погријешио, ниси! Лијепо од тебе што овај добри народ сакупи, тако да не морамо ми ићи по планини да их посјећујемо''.

''Сада ћемо да постројимо народ у два реда. Мушкарце, на лијеву страну, а жене и дјецу на десну страну. Хајде, хајде, немамо ми много времена, пуно посла пред нама има!''
Гледао је народ у свога попу Стојана, шта да раде.

''Ајмо људи, да се постројимо како је река' млади господин!'', рече поп Стојан и стаде на лијеву страну. За њим стаде и сеоски кнез, а кренуше и остали мушкарци. Зачу се плач покојег малог дијетета и ућуткивања од стране мајки.
Кад су након неких десетак минута народ пресложио, свако на своју страну, одведоше усташе жене и дјецу у унутрашњост цркве. Закључаше их и поставише неколико стражара крај улазних врата.

''Ди ми је онај поп?'', упита усташки официр.
''А, ту си ми. Приђи, приђи... Пошто си сам казао да ви шизматици палите свијеће за своје покојнике, шта кажеш на то да ми запалимо једну велику свијећу, тако да сви ваши проклети покојници виде да им поздраве шаљете и да мислите на њих, а?''
Неколико усташа који су стајали ту у ублизини гласно се почеше смијати, а погледи им се застаклише, а очи зацрвењеше као у звијери која се спрема да нападне свој плијен.
''Мурате, Томиславе, сакупите пар храбрих хрватских бојовника и припалите неколико бакљи!'', дрекну усташа, а двојица прозваних одабраше још неколико усташа и дадоше се на посао.
''Шта... Шта смијерате то?'', упита сироти поп Стојан, видјећи и сам да ће некаква гадна невоља да их западне. 
-------- ------------- ----------
Кроз главу су ми само прошле вијести које сам прије доласка усташа примио, да све виђеније Србе одводе, и да им се сваки траг губи.
''Пријатељу, да ми савладамо пар овије' црнокошуљаша, отмемо коју пушку и да пустимо жене и ђецу из цркве. Ови има свију да нас побију к'о керове...'', зачу глас поред себе. Погледам крајичком ока око себе и видим да људи прећутно одабравају план овог кошчатог брке што стоји крај мене.
---------- ------------ -----------
На постављено питање попа Стојана, усташки официр извади нож и наочиглед свију нас, приђе му с'леђа и прикла га као да није човјек, него лутка. Сироти поп Стојан крикну, а ми сви као по договору, навалисмо сваки на најближег усташу који се код кога затекао.

''Пуцај, пуцај!'', чуло се наређење оног усташког официра. 
''Поби гамад!''
''Напријед браћо! Удри злотворе!'', галамио је брко што је крај мене стајао.
Збуњене усташе нису вјеровале шта их је у моменту снашло, и након десетак  мртвих, одлучише да се повлаче. 
Падали су наши рођаци, комшије, браћа... Али падали су и њихови... Сиктао је од бијеса усташки официр, да ћемо ми још свог Бога видјети, само да му падне шака, псовајући нам мајку српску и Бога шизматичкога...  
Онај кошчати брко нанишани и погоди усташког официра посред груди, који паде у прашину, пар пута се још помјери и остаде непокретан да лежи.

''Е, нећеш гаде људски побјећи, незвао се ја Лука Вуковић!'', проциједи кроз збе и спусти пушку...

(наставиће се)

уторак, 17. март 2015.

У ПЛАНИНИ (III)
Илиндан 1941. год.
Лијеп' и сунчан дан, Послови на кратко остављени још од Огњене Марије, Људи се самим собом забавише, а пошто се о празницима никада није радило, кренуше да обилазе једни друге, да упитају за здравље и каква је коме љетина. Зиме знају да буду оштре, а и са овом новом власти шта ли ће да буде само драги Бог зна.
Код сеоске цркве Светог Илије већ се подоста народа скупило, јер много народа живи и у удаљенијим засеоцима па им треба и по два-три сата хода до ове њихове светиње.
''Помаже Бог!'', зачу иза себе. Био је то сеоски кнез, старина од рода Кнежевића, много поштован у народу овог краја '' Јесте ли нам сви стигли, саде ће поп Стојан , не носи добре вијести никако. По читавој Крајини похапсише све виђеније и ученије Србље!''.
''Ма, шта то велиш? Што? Па нијесу ли штогођ против закона урадили?''
У том наиђе поп Стојан, смркнутог лица и чврстог погледа. Самом својом појавом окупљени народ је видио да то није онај поп,'' попа Стојан'' њихов, увијек насмијан, ведар, спреман за добру чашицу разговора и покоју шалу, ако треба и на свој рачун...
''Помаже Бог, народе мој српски!'', својим дубоким гласом поздрави све присутне поп Стојан.
''Бог ти помога' оче'', одазва се народ, док је тиха граја јењавала и сви погледи осташе уперени у свог духовног пастира.
''Роде мој, данас ћу умјесто прича и наука из наше свете књиге и традиције, да кажем нешто о дешавањима која су се збила задњих дана у нашему срезу, а Бога ми свевишњег, како чујем и широм ове Крајине наше.''
''Како сте можда већ чули, похапсише многе виђене Србље, без икаквог повода или кривице.
Прије два дана био ми је у гостима свештеник из Корјените, и тамо су похапсили све виђене Србље и од тада им се губи сваки траг! Зато вас молим, добри људи, немојте да вас затекну код својих кућа, сакријте се неђе, код рођака, у шуму, ђе ко може! Барем док не сазнамо о чему се овђе ради!
Слуашао је народ свог попу, четверо очију отворише, ниједан глас да се чује, свима је на мисли било; шта радити, куда и како, шта са породицама... Како су чули, породице на дирају, само мушке главе одводе, ове виђеније, веле...
Одједном зачуше брујање мотора и видјеше много војника у црним униформама, како опкољавају народ сакупљен око цркве...
(наставиће се)